петак, 14. април 2017.

Iskreno sa vama: Ko sam zapravo ja?

 Zdravo dragi i drage moje! Volim da se zabavim pišući neke slobodnije, lakše, možda zanimljivije teme, ali moja prva i prava ljubav jeste pisanje sastava (u ovom slučaju postova) na "dublje" teme. Osećam se lakše kada iznesem svoje mišljenju o nečemu. Zbog toga sam i napravila ovaj blog. Imam previše toga što prosto želim da to iznesem negde. Uvek sam iskrena sa vama. Ne verujem da znate, ali retke su osobe koje privatno poznajem, a koje znaju za ovaj blog. Zapravo, to je samo jedna osoba. Želim da ovaj blog bude nešto privatno. Želim da ostanem anonimna. Zato nisam nikome otkrila svoje prezime. Osim kada sarađujem sa nekim, pa dajem adresu, ali ti ljudi me ne poznaju. Ja sam za njih jedna obična devojka, kao i svaka druga. To i jesam. Mogu milioni ljudi da me prate, ja nemam problem s tim. Jednostavno, želim da moj identitet ostane nepoznat. Ne želim komentare "prijatelja" na ono što pišem, jer sve dolazi iz dubine mog srca. Ovaj blog je jedino mesto na kome mogu da se opustim, bez razmišljanja hoće li me neko ismevati, hoće li me ogovarati zbog toga itd. Svesna sam toga da me mnogo pogađaju tuđe reči i zato je ovako bolje. Bar za sada.



 Ja sam za vas blogerka Ana. Neka Ana, ko zna odakle, ko zna gde. Ana koja voli da piše, da se zabavlja, da razmišlja, da bude iskrena i sve deli sa vama. Ana, čije su misli sigurne ovde, sa vama, u krugu mojih divnih čitalaca. Hvala svima na podršci! Hvala na lepim komentarima i na 48 pratilaca! Idemo dalje!  Znam da ovakve teme umeju da smore. Znam da vas možda mrzi da sve pročitate. I pretpostavljam da radije čitate savete, izazove, iskustva i mišljenja u vezi nečega. Zato to često i pišem. Ali, volim da vam se povremeno ovako otvorim i napišem sve što mi je na srcu, znajući da mi sutra niko neće prići i napasti me, optužiti ili osuditi zbog nečega.



Početak...

Uvek sam se u virtuelnom svetu osećala bezbedno. Znala sam da se zaštitim, izbegnem nevolje, budem anonimna. Sve moje stvari su bile negde u virtualnom svetu. Kada god sam imala potrebu da nešto svoje nematerijalno, neopipiljivo sačuvam samo za sebe, sakrijem od tuđih oči, uvek bih se poveravala aplikaciji za dnevnik, galerijama sa šifrom, nekada i slala sama sebi mejlove sa nekim uspomenama, sećanjima, snovima, slikama... Verovala sam da ću ih tu sačuvati od zaborava i da ću jednog dana otvoriti te mejlove ponovo.

Zašto aplikacija, a ne pravi dnevnik?

Zato što znam da ga niko neće otvoriti. Zato što znam da samo ja znam šifru, da mi niko ne čačka po uređajima, da sam jedina u porodici koju zanima tehnologija i da drugi jedva koriste uređaje. U sledećoj tezi će vam sve biti jasno.

Moje detinjstvo...

Od malena, uvek sam bila pod kontrolom roditelja, ali sam, takođe i uvek nalazila krivine. Često sam pravila probleme u školi. Možda zato što mi je trebalo da se malo opustim od svega toga. Ti problemi su uvek bili drugačiji, čudni. Tuđi problemi su uglavnom svađe, odovgaranja, bla, bla, bla... A ja kao da sam bila u nekom akcionom filmu, ali sam se previše uživela u ulogu. Igrala sam se špijuna, ovo- ono... Znala sam da nagovaram ljude da mi nešto priznaju dok ja to snimam telefonom, misleći da ću tako da im vratim za nešto, ali uvek sam ja izvačila deblji kraj. Mislim, bila sam malo dete i meni je  sve to bila samo igra. Ne radim ja to već duže vreme, ne brinite. :)  Uvek sam bila zvana kod psihologa i svi su mi se ljutili jer sam snimala druge. A tom drugom manje- više ništa.
Nisam volela mnogo da razgovaram sa nepoznatim ljudima. Bila sam u stanju da prijateljima kažem svaki detalj mog života, i mnogo sam im verovala, ali često su me razočarali. Naučila sam da ne verujem olako ljudima.

7 godina

Kada sam bila mala, pisala sam dnevnik. Jednom prilikom sam mu poverila svoje najdublje misli. Moja majka je pronašla dnevnik i pročitala ga naglas, pred celom porodicom. Nije me shvatala ozbiljno jer sam bila otprilike prvi- drugi razred. To me je mnogo povredilo. Ali, tada sam imala "Nokijicu"i kompjuter sa onom cevi, na kome sam znala samo da igram par igrica.

8 godina

U školi nas je učiteljica učila da je dnevnik nešto najprivatnije što imamo. Treba da bude samo naša tajna. Niko ne mora da zna čak ni da ga pišemo... Čuvala sam ga tako da ni sama ne mogu da poverujem da sam to smišljala sa 8 godina. Kasnije, mislim u šestom razredu, dobila sam prvi Android, ali u međuvremenu i više laptopova.

11 godina

Na laptopovima se nisam osećala sigurno, jer sam znala da ih i moji roditelji i brat (brat= dangerous, šalu na stranu, tužakao me je za svaku sitnicu)koriste. Međutim, kada sam napravila folder za igrice, tu sam smestila svoje privatne tekstove, eventualno neke slike, i to među instalacijama, u zippovanim fajlovima sa nazivom neke komponete igrice, i plus su bili zippovani sa šifrom, koju sam, takođe, samo ja znala. Mada, kasnije me je mrzelo da kucam šifru, i uklonilasam je. Svakako nikog nisu interesovale moje igrice. To je bilo sa 11 i po godina, u 5. razredu.

12 godina

U šestom razredu, kao što rekoh, dobijam prvi Android. To je prvo, 100% bezbedno mesto kome sam u potpunosti verovala. Imala sam aplikaciju za beleške, dnevnik. Tu sam svakodnevno pisala sva moja najdublja mišljenja i osećanja. Pisala sam čak i neke posvećene pesme (uglavnom tužne, ljubavne) i neke sastave na osnovu svojih mišljenja. Šifra je bila toliko komplikovana, da je ni Bog Sveti ne bi provalio. Čak i ako neko gleda dok kucam, zagarantovano je da neće da je upamti! Kako? Imala je svoje značenje. Pošto sam igrom slučajeva naučila osnove turskog i španskog (da... serije su krive). Jedino sam ja znala te jezike, i jedino sam ja umela da otključam uopšte ekran, a onda i aplikaciju. Čak i kada bi me pitali koja mi je šifra, i kada bih im rekla, NIKO ne bi upamtio. Bile su to uvek reči teške za pamćenje.
Uvek sam imala neke prekomplikovane planove i lude ideje.

Zašto blog?

Tajni dnevnik i sve izmišljotine mi nisu bile dovoljne. Želela sam da neko može za to da zna, ali da jednostavo ne zna ko je to. Ko stoji iza svega toga. Slučajno, preko Famoze nalećem na jedan blog. Pratila sam Famozu od bukvalnog početka. dopao mi se jedan post Anje Minić. Rekla sam sebi: "To je to, nema drugog, pravim blog!". Nikada u životu nisam čitala uputstva, niti gledala tutorijale. Sve isprobavam na svoju ruku. Pogledala sam po onom blogu levo- desno, gore- dole. Dođem do oznake "Powered by Blogger". Tu počinje cela moja blogerska priča. Ovde se osećam sigurno, jer znam da neko ovo može da pročita, može da odgovori, može da prokomentariše i da svoje mišljenje, ali ukoliko to ja ne želim, ne može da zna ko sam. Blog je ostvarenje mojih snova.

Moj trenutni život?

Ja još uvek živim kao u filmu. Prepuna sam dubokih misli, osećanja, tajnih aktivnosti. Ne, nisam serijski ubica, lopov, terorista, sekta... niti išta slično. Samo svoje privatne poslove zadržavam privatnim. Sve radim na svoju ruku, tako da uvek znam da sam sama odgovorna za sve. Bilo to dobro ili loše .Ne, ne krijem ništa bitno od majke. Jednostavno imam svoju privatnost. Znam da moja majka nikad ne bi ponovila situaciju sa dnevnikom. Takođe, znam da ni tada nije imala loše namere. Verovatno je htela da se našali. U međuvremenu se toliko toga dogodilo. Izgubila sam par ljudi koji su mi pružali podršku u životu. Ništa nije isto kao pre. Taj događaj je nešto, možda najgore, možda i najbolje što mi se dogodilo.

Zašto najgore, a zašto najbolje?

Najgore, jer sam se mnogo povuka u sebe. Postala sam stidljivija osoba. Živim u svom svetu. Pomalo sam paranoična, i teško verujem ljudima. Povredile su me osobe koje sam mnogo volela i cenila. Majka nije. Možda mi je čak i pomogla. To je odgovor na drugi deo pitanja. Najbolje, jer sve ovo ima i svoju pozitivnu stranu. Manje se izlažem opasnosti, ne izlazim po noćnim klubovima, ne pijem, ne pušim... nisam dozvolila da upadnem u loše društvo. Jedog dana ću postati otvorenija osoba, ali ću se zauvek, zakvaljujući mojoj dragoj majčici truditi da budem dobra osoba. Mama, hvala!

Kako me drugi vide?

Kao ćutljivu devojku koja voli tamne boje i koja se uvek bori za pravdu. Malo čudnog, zamišljenog na svakom času Tinistu. U okruženju ljudi kojima verujem, hiperaptivna (okej... prezirem trčanje) osoba čiji je moto "Pravila su tu da bi se kršila".

I... ko sam zapravo ja?

Devojka puna samopouzdanja koje ne ispoljava, pored stidljivosti, ipak druželjubiva, iskrena, ogroman optimista, nadam se, u budućnosti uspešna osoba, porodični tip... Nepopravljivi zaluđenik u naučno- fantastične filmove i krimi- ljubavne turske serije prepune sarkazma (Znate već na koju mislim, :D ). Ljubitelj nekog čudnog žanra muzike, koji je zapravo mešavina par drugih (Rasta), popa (Tini, Victoria Justice) i pop roka (Jade iz Victoriousa). Devojka koja obožava crnu boju, malu dozu arogantnosti i opmenosti (mada nisam takva). Sjajna glumica, kojoj nije suđeno da se time bavi. Prepuna razmišljanja, i emocionalno i psihički starija od svojih vršnjaka. Verujem samo svojoj intiuciji. Ne podnosim granice i uskraćivanje slobode, pogotovo govora. Osoba koja želi da bude slobodna i nezavisna. Mnogo mi smeta kada mi ne daju da izmesem svoje mišljenje i kada me smatraju nekulturnom kada nekome duplo uzvratim. Ćutim, ćutim, ćutim... ali nakupi mi se. Kada neko nešto kaže, a ja imam odgovor (ili kako bi moji rekli: "poklopac na sve"), jednostavno ne mogu da izdrim a da to ne kažem. Reči same poteku. Izuzetno sarkastična, dovitljiva i puna reči sa skrivenim značenjem. Tome su doprinele naviše omiljene serije, pa onda narodne izreke i poslovice, eventualno filmovi ili citati. Osoba koja želi da jednog dana napiše svoju autobiografiju i čiji je najveći san da snimi ljubavni, krimi filmu kome će glumiti glavnu ulogu. Obožavatelj Turske, Grčke, Francuske, NY- a LA- a, Sejšela, Maldiva, Bahama... Volim negativce, a ja pozitivna,.. :D To sam ja, "glavom i bradom".

U sledećem postu... Stvari koje volim i ne volim kod bloga (17.4. u 12h)

10 коментара:

  1. Divan način da te na samom početku upoznam, pošto sam prvi put ovde *-*
    Stvarno mi je jako drago što voliš da pišeš, i što nisi baš kao i sve ostale blogerke ne znam kako ali izdvajaš se što bi se reklo zračiš pozitivnom energijom i više nego dozovoljeno hahah *-*
    Na prvi pogled mi se svideo tvoj blog a i samim tim i ovaj post, svidja mi se i kako razmisljaš i kako si otvorena na bloguu heh <3 <3 <3
    Zato što mi se jako svideo ovaj post, ti kao osoba i celoukupan blog, zapratila sam te, ako želiš možeš i ti uraditi isto <3 <3

    Boomy's Place

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti puno, draga! Mnogo mi znači tvoje mišljenje! Uzvratiću ti praćenjem tvog bloga. :)

      Избриши
  2. Nisam verovala da postoji još neko na ovom svetu ko je usamnjen, i kome su čitali dnevik. Doduše, moj je, isto sa 8-9 godina pročitala moja sestra, ali za roditelje i dan danas se molim da nisu☺ Jer sam tada planirala da pobegnem od kuce xD
    Ja ne koristim nijednu vrstu dnevnika. Jedino što ponekada kada mi je zaista tešto, sve napišem na nekom papiru, a to kasnije zapalim. Jer bi se situacija sa čitanjem ponovila, sigurno.
    Drago mi je da sam pronašla neku osobu koja je slična meni. Mislim da smo prošle dosta toga sličnog, a i meni svi pričaju da sam psihički i emocionalno starija nego što zaista imam godina.

    lifestorybyk.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti mnogo draga, ne mogu da ti opišem koliko mi se dopada tvoj komentar. Zapratiću te :)

      Избриши
  3. You have an amazing blog content. I'm in love with your work here :D

    Following you via GFC. Hope you can follow me back <3

    NEW GET THE LOOK POST | What To Wear on EASTER DAY?!
    InstagramFacebook Oficial PageMiguel Gouveia / Blog Pieces Of Me :D

    ОдговориИзбриши
  4. Odlican post... naisla sam slucajno na tvoj blog i nastavicu da te pratim i dalje, dopada mi se kako pises blog ^_^ <3

    Ja sam nova, ako zelis pogledaj moj blog i zaprati ako ti se svidi ^_^ <3

    https://adrianafashionpuzzle.blogspot.rs/

    ОдговориИзбриши